« »
„Čika Rale, a gde je ta Istra?“ „Šta bre?“ „Stalno pominjete Istru, a ja nemam pojma gde je to. Jel može do tamo motorom?“ „Može sine čime 'oćeš. Deder digni Google maps da ti pokažem“. Mlad čovek, svojih dvadeset pet godina, ne zna šta je i gde ...
Published: 01-07-2014 Hits: 416
Očas posla stigosmo od Despotovca do manastira Manasija. Pred konakom nas poslužiše slatkim i vodom, kao što je red i običaj. Odužili smo se prilogom za manastir i nastavili ka Pasuljanskim livadama. Sve vreme puta, devojke su fotografisale kad su ...
Published: 01-07-2014 Hits: 336
Heh, mlade generacije gotovo da nemaju pojma šta je zelena šljivciga. Izgleda da oni to ne jedu. Ili stvarno ne znaju da se i to jede, mada treba biti oprezan po pitanju količine. Kako god, zakinuti su za mnogo toga što donose zelene šljivcige. Na ...
Published: 01-07-2014 Hits: 387
„Šumski raj“. Žuta kuća, ne mož' biti žuća. Kao što kaže vranjanska komparacija, žuto zaebalo vek. Pomislih, da li možda kuća svetli žuto po mraku. Valjda ne svetli. Po danu je nepromašiva. Toj kafani ne treba ni ime ni putokaz. „Teraj ovim putem do ...
Published: 01-07-2014 Hits: 351
Umal ne dobismo batine u sred manastira. Šalim se, naravno.  Krenemo onako da se provozamo negde ka Dunavu. Aj kao da odemo u kafanu na Dunavu kod Krčedina. A možda i negde na drugom mestu. Lep dan, nema mnogo sunca ali nema ni kiše. Promenila ...
Published: 01-07-2014 Hits: 342

Najveće nenaseljeno područje u Srbiji. Nije najviša planina. Nije ni najbogatija vodopadima. Nije ni najbogatija pašnjacima. Nije naj ni po čemu osim što je gotovo nenaseljena i što je jedna od najvećih krečnjačka planina u Srbiji. I ništa od toga nije toliko važno koliko je lepa. I na njenom vrhu je uvek sveže čak i po najtoplijem danu u godini. Čudan spoj divljine i pitomine. Na toj planini, "naj" gubi smisao. Ne treba joj.

 

Na njoj postoji reka ponornica. Postoje i pašnjaci, a tu žive i divlji konji. Nekada je postojao i buk, ali je od pre par godina presušio. Sada, umesto vode, tu pada mahovina i preko cele godine to je zeleni vodopad bez vode. Ima vode tu negde, ispod. Čuje se kako šušti, ali buka više nema. No, nema veze. To je i dalje prelepo mesto na kome treba stati i odmoriti se.

 

Na vrhu živi i pas. Veliki, čupavi ovčar. Hrane ga svi koji se popnu do vrha, a kad nema turista, hrane ga vojnici koji su tu nekim svojim poslom. Donose mu i vodu. Psu je očigledno lepo na tom mestu. Čuva betonsku oznaku vrha planine. Malo ispod vrha, tumaraju ovce. Još malo niže, pasu krave i konji. Još malo ispod živi poneki čovek sa porodicom. Još malo ispod je Strmosten, a odatle počinje civilizacija. I to sve zajedno je planina Beljanica. Razdvaja Žagubičku kotlinu od sliva Resave.

 

Na samo 150 km od Beograda postoji mesto kao iz bajki. Od blagih padina pod pašnjacima i ratarskim kulturama, penjući se kroz sve gušću šumu, stižete na gotovo goli vrh odakle puca pogled na sve četiri strane sveta. Jasno se vide Rtanj, Kučajske planine, Kopaonik, Goč, Veliki krš, Crni vrh, Homoljske planine... i sve ostalo, do u nedogled. I na vrhu duva za medalju, ali to ne smeta jer je pogled nestvaran.

 

Ko voli, može da se penje peške. Ko ne voli, dobro bi bilo da ima terenca. Jeste da preko planine postoji put od Sladaje do Žagubice, ali tim putem vozite ili službeni auto, ili neki do koga vam nije preterano stalo. Naravno, ako nemate terenca već se vozite običnim, putničkim automobilom. Kako god, treba se popeti jer je doživljaj za pamćenje.

 

Kad krenete na uspon od Sladaje, prvo prolazite kroz obrađen predeo. Pšenica, kukuruz, malo uljane repice i po koji voćnjak. Zatim počinje šuma. Listopadna, gusta i bogata. Bukva, hrast, cer, grab, a ispod ima bagrema i lipe. Zato šuma miriše kao retko koja. Naravno da ćete usput brati šumske jagode. Bez toga se ne vredi peti. I taman kad pomislite da šumi nema kraja, izlazite na čistinu Rečke. Tu je ponornica i jasno se vidi mesto gde odlazi u podzemne lavirinte i nestaje. Mesto ćete prepoznati i po drvetu koje je udario grom, te ga je precepio i gotovo spalio.

 

Kilometar-dva dalje je raskrsnica na kojoj se skreće ka vrhu ili nastavlja put Žagubice. Naravno da treba skrenuti i popeti se na vrh. Tih 4-5 km i nije neki uspon osim na samoj kupi vrha. A na vrhu, već sam rekao, puca pogled kakav se retko viđa. I obavezno nahranite kucova ako vam priđe. Dobar je i voli društvo. Ne mazi se ali se obraduje kad mu se obratite. Nešto ispod vrha ima četinara. Tek da vam pokažu koliko ste visoko. A visoko ste 1339 metara iznad nivoa mora.

 

Vratite se istim putem do skretanja i idite desno. Tu počinje spust ka Žagubici. I opet ste u gustoj šumi ali tu i tamo, društvo će vam praviti lasice koje trčkaraju duž puta. Malo niže, zec kontroliše saobraćaj, ali sa bezbedne udaljenosti. Od trenutka kad krenete na uspon iz Sladaje, pa sve dok ne siđete u Žagubicu, ne gasite foto aparat. Držite ga u rukama i budite na oprezu. Nikad se ne zna šta će vam iskočiti iz šume. Možda će se neki srndać zainteresovati za vaše prisustvo, pa to ovekovečite fotografijom.

 

Usput ćete proći pored betonske česme i to je dobra voda. Hladna, pitka i zove na još. Slobodno napunite čuture. Posle kratkog uspona, put ponovo ide nizbrdo i tu je bivši buk. Možete ga prepoznati i po snegu, i po mraku, i po podnevnom suncu. Zastanite i popijte malo vode sa betonske česme. Prijaće vam. A i bez vode, buk izgleda kao da je živ. Jedina razlika od pre je što je sada potpuno zelen od mahovine, a pre je bio beo od vode.

 

Nešto pre česme, sa desne strane, društvo će vam praviti rečica. Uz njeno šuštanje, put kao da se skraćuje pa se čini da je spust kraći od uspona. No, to je varka. Odatle vam je blaga nizbrdica sve do Žagubice. Taman da sredite utiske. Tu već počinju prve kuće. Što ste bliži Žagubici, to je više kuća i sigurni ste da ste na pravom putu. Do duše, drugi put na tom potezu i ne postoji, ali nije zgoreg znati.

 

Kad siđete u Žagubicu, a to ćete znati kad sa desne strane ugledate groblje, skrenite levo i idite do vrela Mlave. Em je lepo, em će vam prijati kafa. A gde ćete piti kafu, nema potrebe da objašnjavam. Kad stignete, reći će vam se samo. I verujte, bićete srećniji nego kad ste pošli na put. Taj izlet nećete zaboraviti. Ne zbog lošeg puta. To će ubrzo posle Sladaje prestati da bude važno. Bićete srećni jer ste prešli preko jedne od najlepših planina u Srbiji. I to je najvažnije "naj" na Beljanici.

Add comment

Security code
Refresh