« »
„Čika Rale, a gde je ta Istra?“ „Šta bre?“ „Stalno pominjete Istru, a ja nemam pojma gde je to. Jel može do tamo motorom?“ „Može sine čime 'oćeš. Deder digni Google maps da ti pokažem“. Mlad čovek, svojih dvadeset pet godina, ne zna šta je i gde ...
Published: 01-07-2014 Hits: 417
Očas posla stigosmo od Despotovca do manastira Manasija. Pred konakom nas poslužiše slatkim i vodom, kao što je red i običaj. Odužili smo se prilogom za manastir i nastavili ka Pasuljanskim livadama. Sve vreme puta, devojke su fotografisale kad su ...
Published: 01-07-2014 Hits: 336
Heh, mlade generacije gotovo da nemaju pojma šta je zelena šljivciga. Izgleda da oni to ne jedu. Ili stvarno ne znaju da se i to jede, mada treba biti oprezan po pitanju količine. Kako god, zakinuti su za mnogo toga što donose zelene šljivcige. Na ...
Published: 01-07-2014 Hits: 387
„Šumski raj“. Žuta kuća, ne mož' biti žuća. Kao što kaže vranjanska komparacija, žuto zaebalo vek. Pomislih, da li možda kuća svetli žuto po mraku. Valjda ne svetli. Po danu je nepromašiva. Toj kafani ne treba ni ime ni putokaz. „Teraj ovim putem do ...
Published: 01-07-2014 Hits: 352
Umal ne dobismo batine u sred manastira. Šalim se, naravno.  Krenemo onako da se provozamo negde ka Dunavu. Aj kao da odemo u kafanu na Dunavu kod Krčedina. A možda i negde na drugom mestu. Lep dan, nema mnogo sunca ali nema ni kiše. Promenila ...
Published: 01-07-2014 Hits: 342

Hvala bogu te je RTS, inače vlasništvo građana Srbije, prikazao jednu od emisija o Staroj planini. Možda sam već i dosadio sa njom ali to je toliko velika planina da o njoj ima i šta da se piše i još više da se vidi. Već i vrapci znaju da je to sa jedne strane pitoma planina, a sa druge potpuno divlja i nepredvidiva. U svakom slučaju, treba je poštovati.


Letos sam išao tek prosečenom stazom kojom se izvlače drva. Tuda je pre trideset godina bila kozja staza kojom su graničari išli ka karaulama, a odatle duž granice sa Bugarskom. Da bi se stiglo na odredište, trebalo je vući na leđima svu opremu nekih desetak kilometara kroz šumu. Sada je taj deo malo raskrčen i prosečen je... pa hajde da kažemo put, za kamione i mehanizaciju.


Iskoristio sam priliku da se terencem popnem na Orlov kamen. Ako zamislite Staru planinu u njenom divljem obličju, onda vam je jasno kako izgleda mesto koje se tamo zove Orlov kamen. Zovu ga i Golaš zato što je tamo jedini hlad od maslačka i niskog žbunja borovnice i brusnice. Čitaj, nema 'lada.


Uspon je spor i naporan čak i za ozbiljne terence. Put je raskvašen i kaljav jer kroz gustu šumu ne dopire dovoljno sunca da ga osuši, a preko leta vetra gotovo i da nema. Kad se konačno ispnete iznad šume, stižete podno Orlovog kamena. Put sada vodi tačno po graničnoj liniji. Plan je da se nekako prevezemo ispod vrha Orlov kamen, pa da se "kod vode" okrepimo. Odatle ćemo se prastarom stazom spustiti do karaule Sveti Nikola, a odatle do Janskog mosta. A tu je već asfalt i kuća nam je blizu.


Ne lezi vraže, dok smo se sa mukom probijali terencem kroz žbunje, preko rupetina i kamenčina, stazom kojom je nekada davno mogao da prođe vojni terenac, nismo razmišljali da li je ta staza danas uopšte prohodna celom dužinom. Vojska već odavno ne čuva granicu pa tako tuda niko i ne prolazi. Ponekad prođe pogranična policija ali po stanju staze, očigledno je da taj deo ne obilaze. Bar ne kolima. Usput smo nabrali nekoliko gajbi divljih malina i slatko se najeli borovnica. Taman ima malina za par tegli slatka.


Kretosmo dalje da stignemo do mesta koje se zove jednostavno "kod vode". Izvorčić taman da se osvežimo i napijemo kristalno čiste vode. Odatle ćemo se peške popeti na vrh. Kako prethodno nismo proverili prohodnost staze, nismo se preterano začudili kad smo stigli do ogromne bukve koju je presekao grom i koja leži tačno preko staze. U glas smo povikali "dalje nećeš moći". Bukva u prečniku ima tačno metar i dvadeset sedam na deblu par metara iznad korena gde ju je presekao grom.


To da sečemo? Pa jesmo šašavi ali ne baš toliko. A i nemamo toliku "motorku". Dakle, rančeve na leđa, pa peške do izvora. Srećom, to je samo kilometar i po odatle. Mnogo veći problem od pešačenja je širina staze. Na tom delu sam sklopio retrovizore da bi auto uopšte prošao. Sa leve strane strmina, nos da odereš uzbrdo. Sa desne strane ista takva strmina nizbrdo. Tuda je i peške problematično sići. A ja treba tu da okrenem auto za 180 stepeni. Aha, važi... Aj' lepo desetak metara unazad do nekakve zaravni, taman da stane čovek. Il' tu da se obrćem il' nigde. A ako ne okrenem auto, čeka me vožnja unazad par kilometara po tako uskoj stazi.


Aj' sad vezuj sajlu za panj pa pun desni i puštaj auto niz strminu. Pa pun levi, motaj sajlu, i jedva se poprečih na stazi. Pa sve to još par puta, i eto nas nosom u smeru odakle smo došli. Mašala! Kad sam izašao iz kola i video nad kakvom provaijom mi je visio auto, naježio sam se. Sam sebi kažem "stvarno nisi normalan, budalo jedna. Da pogineš bez metka. Pa ni truleks krpom te ne bi sakupili odozdo." Ali jedared se živi. Zato stisni petlju, budi muško i nemoj da izgineš. A priroda prelepa. Melem za oči i dušu.

Orlov kamen je u pravom smislu reči, čuka. Na vrhu je danas spomenik, ostatak turske karaule. Sa vrha se vidi skoro cela planina pa ne čudi što su verovatno i pre Turaka tu čučali graničari. E, na vrhu već prilično duva i prohladno je iako je sredina avgusta. Pogled je fantastičan i ponovo se javlja "staroplaninski sindrom" - nerado se odvajam od pogleda. Ostao bih tu ceo dan da gledam planinu

.
Slušamo vetar i žmirkamo na suncu. Vazduh je oštro čist i svež. Nema više mirisa šume i rastinja. Samo kiseonik. Za gradske tipove, kao ja, to je čak i nezgodno. Nisam navikao na toliko zdravlja. Orlovi, njih par, nadleću obronke. Stvarno klize vazduhom. Tek tu i tamo pomere repna pera. Veličanstvena ptica. Opet jedemo borovnice iako su nam usta odavno plava. Cveće sitno, u svim bojama raste na sve strane. Takav tepih ne možete naći nigde ispod. Lepota od boga.


Vratili smo se znojavi, iscepani, umorni, kaljavi i srećni do neba. Za Orlov kamen se treba potruditi. Za taj pogled ću se sigurno popeti još mnogo puta. Neka bukve, neka blata, kamenčina, neka svega. Želim da čujem zvuk vetra na vrhu. Da me greje sunce gde hlada nema, a odakle puca pogled gotovo do Niša. Čak i dalje od njega. Želim da gledam orlove koji klize nebom bez trunke napora. Nije to džabe Orlov kamen.

Add comment

Security code
Refresh