« »
„Čika Rale, a gde je ta Istra?“ „Šta bre?“ „Stalno pominjete Istru, a ja nemam pojma gde je to. Jel može do tamo motorom?“ „Može sine čime 'oćeš. Deder digni Google maps da ti pokažem“. Mlad čovek, svojih dvadeset pet godina, ne zna šta je i gde ...
Published: 01-07-2014 Hits: 400
Očas posla stigosmo od Despotovca do manastira Manasija. Pred konakom nas poslužiše slatkim i vodom, kao što je red i običaj. Odužili smo se prilogom za manastir i nastavili ka Pasuljanskim livadama. Sve vreme puta, devojke su fotografisale kad su ...
Published: 01-07-2014 Hits: 322
Heh, mlade generacije gotovo da nemaju pojma šta je zelena šljivciga. Izgleda da oni to ne jedu. Ili stvarno ne znaju da se i to jede, mada treba biti oprezan po pitanju količine. Kako god, zakinuti su za mnogo toga što donose zelene šljivcige. Na ...
Published: 01-07-2014 Hits: 373
„Šumski raj“. Žuta kuća, ne mož' biti žuća. Kao što kaže vranjanska komparacija, žuto zaebalo vek. Pomislih, da li možda kuća svetli žuto po mraku. Valjda ne svetli. Po danu je nepromašiva. Toj kafani ne treba ni ime ni putokaz. „Teraj ovim putem do ...
Published: 01-07-2014 Hits: 342
Umal ne dobismo batine u sred manastira. Šalim se, naravno.  Krenemo onako da se provozamo negde ka Dunavu. Aj kao da odemo u kafanu na Dunavu kod Krčedina. A možda i negde na drugom mestu. Lep dan, nema mnogo sunca ali nema ni kiše. Promenila ...
Published: 01-07-2014 Hits: 323


„Šumski raj“. Žuta kuća, ne mož' biti žuća. Kao što kaže vranjanska komparacija, žuto zaebalo vek. Pomislih, da li možda kuća svetli žuto po mraku. Valjda ne svetli. Po danu je nepromašiva. Toj kafani ne treba ni ime ni putokaz. „Teraj ovim putem do žute kuće i ne možeš promašiti“.

Kafana je na kao, raskrsnici. U stvari, put levo vodi ka manastiru Velika Remeta, a desno se završava na parkingu. Lepo i praktično. Na raskrsnici je bandera od pre pedesetak godina. Sećam se takvih rešetkastih bandera po Beogradu kad sam bio klinac. Sad imamo moderne bandere, bezdušne, savršene, prave, pocinkovane... nema ni onih drvenih iz kojih leti kaplje ter, a ni onih okruglih na kojima se ponegde mogla videti rupa od metka. U vreme mog detinjstva niko nije pucao u bandere već su to rupe iz Drugog svetskog rata i borbi za oslobođenje Beograda od nemačke okupacije.

Žuta kafana ima baštu, bašticu, zatvorenu baštu i salu unutra. Iza kafane je poljanče na kome skaču deca, kučići i roditelji. Valjaju se po travi i bacaju frizbi. Ispod oluka duž krova vise emajlirane šerpe i lonci raznih boja ali svi imaju bele tufne.  Kao kod moje bake. Sedamo za sto sa kariranim stolnjakom. Prilazi kelner i započinjemo nama svojstvenu priču.

„Kad bi vi sad seli ovde da ručate, šta bi ručali?“ Naravno, na takvo pitanje svaki iole pametni kelner počinje da nabraja ono što je najbolje u kafani. „Ima teleća čorba, srneći gulaš sa testeninom, srneći but u sosu od pečuraka sa suvim šljivama i kroketima od krompira...“ nama je već sve rečeno. „Dodaj nam još porciju kobasica i rešili smo ručak“. Kaže da kobasice nisu domaće ali su odlične. Odlično što su kobasice odlične jer volimo odlične kobasice.

„Salata... belolučane paprike ali nemoj da štediš na belom luku. Ne mora baš svaka paprika da se vidi ispod luka“. Momak brzo kapira sa kime ima posla i baca se na posao. Odmah dođe litar kisele i mali Lav. Ne vozim ja pa mogu da se častim pivcetom za živcetom.  A Sveta nek' uživa u balončićima kisele. Mene to čeka kad sednem za volan pa ne likujem. Samo koristim situaciju.

Malo posle, taman smo razvili temu za razgovor, kad eto čorbe. U plavoj šerpi sa belim tufnama a podmetač za vruće je daščica za seckanje. Simpatično. A čorba je prva klasa. U slast je izedosmo. Nedugo zatim, stiže divljač praćena kobasicama. Služimo seu gotovo svetoj tišini. Zalogaji klize, ukusi se mešaju i prate jedan drugog. Uživamo u srnetini kakvu davno nismo jeli. Ali avaj, kad smo probali kobasice, doživeli smo razočarenje. Žute kafane nisu dobra mesta za kobasice.

Iskusno smo ostavili po zalogaj srnetine i njime sprali razočarenje. Pivce je leglo taman kako treba, a na satu piše da je vreme za put. Račun nas je gotovo obradovao. Tu treba doći opet. Što kaže Sveta „rumene pruge već šaraju daleki zapad“ a mi se lagano vozimo kući. Pričamo o srnetini, doživljajima od ranije, komentarišemo lepote kroz koje prolazi put.

U trenutku kad suton prelazi u mrak, stižemo u naše istureno odeljenje na kapućino i kiselu. Veče je nekako glatko, svilenkastno i toplo za godišnje doba. Tiho je, bez vetra a mi pričamo o danu iza nas. Ponovićemo isto to za neko vreme. Ovo je ispala dobra tura za kratak novembarski dan.

Add comment

Security code
Refresh