« »
„Čika Rale, a gde je ta Istra?“ „Šta bre?“ „Stalno pominjete Istru, a ja nemam pojma gde je to. Jel može do tamo motorom?“ „Može sine čime 'oćeš. Deder digni Google maps da ti pokažem“. Mlad čovek, svojih dvadeset pet godina, ne zna šta je i gde ...
Published: 01-07-2014 Hits: 400
Očas posla stigosmo od Despotovca do manastira Manasija. Pred konakom nas poslužiše slatkim i vodom, kao što je red i običaj. Odužili smo se prilogom za manastir i nastavili ka Pasuljanskim livadama. Sve vreme puta, devojke su fotografisale kad su ...
Published: 01-07-2014 Hits: 323
Heh, mlade generacije gotovo da nemaju pojma šta je zelena šljivciga. Izgleda da oni to ne jedu. Ili stvarno ne znaju da se i to jede, mada treba biti oprezan po pitanju količine. Kako god, zakinuti su za mnogo toga što donose zelene šljivcige. Na ...
Published: 01-07-2014 Hits: 374
„Šumski raj“. Žuta kuća, ne mož' biti žuća. Kao što kaže vranjanska komparacija, žuto zaebalo vek. Pomislih, da li možda kuća svetli žuto po mraku. Valjda ne svetli. Po danu je nepromašiva. Toj kafani ne treba ni ime ni putokaz. „Teraj ovim putem do ...
Published: 01-07-2014 Hits: 342
Umal ne dobismo batine u sred manastira. Šalim se, naravno.  Krenemo onako da se provozamo negde ka Dunavu. Aj kao da odemo u kafanu na Dunavu kod Krčedina. A možda i negde na drugom mestu. Lep dan, nema mnogo sunca ali nema ni kiše. Promenila ...
Published: 01-07-2014 Hits: 324

Heh, mlade generacije gotovo da nemaju pojma šta je zelena šljivciga. Izgleda da oni to ne jedu. Ili stvarno ne znaju da se i to jede, mada treba biti oprezan po pitanju količine. Kako god, zakinuti su za mnogo toga što donose zelene šljivcige. Na prvom mestu, branje istih. Ako ne pitaš za dozvolu, oće da boli tur od branja šljivciga. Naravno, ako uspeju da te uhvate. Današnjim klincima bi verovatno kačili štitnike i kacige da bi bili opremljeni za branje šljivciga. A verovatno bi na Youtubetu gledali prvo kako se to radi.

Pirot:: Pirot::

 Od Pirota, kad se krene uzbrdo po Staroj planini ka planinskom domu Tigar, ima jedna krivina na levo odakle je prelep pogled na... šljive! Odmah uz put raste prvi red šljivika. Od puta je padina i do blaga se stiže odozdo, osim ako niste kao klinac brali zabranjeno voće. Gledam i ne verujem. Pune krošnje šljiva na izvol'te. Pa kako im odoleti? To je čist izazov. Sveta naglo koči i trenutak kasnije odlepljujem nos sa šoferke. Mislim, u redu je, neće šljive pobeći. A i da neko krene uzbrdo,treba mu vremena da stigne, a dotle sam ja već utekao sa šljivama. Iskusan sam.

 

Četiri komada u dve šake. Aj nek' bude pet. Jesu malo nedozrele, treba im još petnaestak dana do pune slasti ali ja sam stara garda i to mi ne znači mnogo. Oprezno birkam nogom gde da se oslonim da se ne okliznem niz padinu. Tu su mi najniže grane na dohvat ruke. Berem jednu po jednu, a drvo miriše, mirišu šljive i plave se na popodnevnom suncu. Grizem prvu i osećam da je slatka ali još uvek nezrela. Vadim majicu iz pantalona i pravim korpu od nje na stomaku. Desetak komada je dosta da se osladimo. Pa nismo mi obični balavci koji ne znaju za red. Sedam u kola i idemo dalje.

 

Na vr' brda vrba mrda. Tako se to nekad učilo. Jes da nema vrba ali je vr' brda pa se nekako uklapa.  Jezikom čačkam kožicu od šljivciga između zuba i krećemo uz stepenice ka recepciji. Stigli smo u planinski dom. Tu ćemo spavati dve noći. Okolo, umesto vrba iz prvog reda, borovi kao u Istri. Debela, stara stabla, prava kao strela. Krošnje visoko prave senku od zlatnog popodnevnog sunca, a mi gazimo po tepihu od iglica i rizle na stazama do recepcije. Miris me teleportuje na more. Mahinalno podižem par šišarki i tražim neku zaostalu pinjolu. Ovi mladi ne znaju ni za šljive a kamo li za pinjole. Imaju Google pa neka izgooglaju šta je pinjola. Veverice iznad Pirota su sve obrstile pa bacam šišarke. Ni veverice nisu što su nekad bile. I njih je pritisla kriza.

 

Noć je blaga i topla. Avgust u punom jeku, miriše smola, a krošnje tiho karakteristično šušte na povetarcu. Kao da nismo na Staroj planini. Samo fali šum talasa. Zavaljeni u baštensku garnituru, planiramo itinerer za sutra. Nego, pije nam se kafa. Recepcioner, koji je ujedno i kelner, priča mobilnim „sk će sleznem, a sin će me prečuka tam“. Čitaj, zatvorio sam šank i odo' ja kući. Vikam „a kafence?“ Čovek kaže „nema, prskali su za bube pa ne radi aparat“. Sveta skače na noge lagane i nestaje put sobe. Vraća se sa dve kesice „sve u jedan“ i traži malo vruće vode. E, da ste videli taj pogled recepcionera.

 

Tri minuta kasnije stiže čovek sa ajncerom, na njemu šolje, tacne, šećerana (onaj kafanski dozer iz koga ili šiba lavina šećera ili sto puta nagnete za kaščicu šećera), čaše sa običnom vodom, bokal vode i lažiče (kašičica). Spušta to pred nas i kaže „neka sve to tu, ujutru ću da pokupim“. Na moje pitanje ko će to da čuva do jutra, dobio sam odgovor da kuvar spava tu ali nema koj da krade pa će sve to netaknuto dočekati jutro. Hvušššš... nestade čovek.

 

Lik je ladno otvorio šank, uključio aparat, sipao vrelu vodu, smutio nam kafe, nasuo vodu u čaše i bokal i doneo. Iz iskustva znamo da bi nas na nekom drugom mestu izbacili nogom u tur da smo tražili kafu kad je „prskano za bube“. Ali ovde je usluga na visini. Svaka mu čast. Posedesmo tako sami do kasno iza ponoći. Noć je i dalje bila topla i puna mirisa borova. To beše jedna od najslađih kafa koju sam pio u poslednje vreme.

 

Add comment

Security code
Refresh